Make your own free website on Tripod.com

 

 

Ko prica o procentima?

 

Poznate su Lenjinove reci o tome da ce u socijalizmu i domacice moci da upravljaju drzavom.

 

Da li je u ovoj nasoj “demokratskoj Srbiji” danas na delu Lenjinova galubaja mecta’, tj. plava masta (za one koji su zaboravili Ruski), o “domacicama koje drzavom upravljaju”? Poslednjih meseci  smo svedoci cinjenice da se mnogi ministri, na Srbiju neverovatno ponosni a uglavnom stidni sto su Srbi, ponasaju tako da bi se vredne srpske domacice verovatno opravdano uvredile ako bi ih poredili sa njima. Nikako da se odlucim da li to vazi i za srpskog ministra nauke Dr Dragana Domazeta? Nedavno je casni ministar dao skoro istorijsku izjavu povodom odluke da se demontira nuklearni reaktor u Vinci: “Nista se u sustini nece promeniti. Nasi nuklearni fizicari i dalje ce imati posla. To sto smo im rekli da demontiraju nuklearni reaktor isto je kao i da smo im rekli da ga sagrade. Samo malo drukcije…”. Da li je ovo dovoljna kvalifikacija za veoma prosecnu “domacicu koja vlada”? Nadam se da ce i vama i meni stvari biti malo jasnije posle ovog teksta, koji je pre iznudjen nego inspirisan mnogim nerazumnim postupcima ministarstva na cijem je celu Dr Dragan Domazet.

 

O kome, ili o cemu, se ovog puta radi?

 

U petak 27.9.2002. godine u Institut za nuklearne nauke u Vinci, negde pred kraj radnog vremena, stigao je faks iz Ministarstva za nauku, tehnologiju i razvoj (MNTR) kojim se rektori, dekani i direktori instituta pozivaju “da iskazu potrebe za racunarskom opremom koja je potrebna za rad na projektima koje finansira ministarstvo...”. Kao sto vidite, stvari se desavaju izmedju dva izborna kruga. Pokusacu da, zajedno sa vama, razumem zasto. Koristicu se podacima koje je, ‘ponosni’ ministar Domazet, izneo u svojim javnim nastupima.

 

Kao prvo, MNTR je nabavilo i ‘gladnim’ naucnicima i istrazivacima na univerzitetima i po srpskim institutima isporucilo oko  2100 personalnih racunara, krajem prosle i pocetkom ove godine. Ministar je ovaj podatak izneo u sterilnoj emisiji Naucnog foruma na programu RTS 2  10.10.2002. godine. Istina, on je u toj emisiji pomenuo da je rec o 7000 racunara, sto je za ministra u predizbornoj kampanji sasvim prihvatljivo preterivanje, zar ne? Na sta bi inace ponosan bio?  Problem je sto je u isto vreme izneo i podatak da u Srbiji ima oko sedam hiljada istrazivaca na projektima koje finansira MNTR i da se planira nabavka jos oko hiljadu racunara. Rece to vece Domazet casni i da se on ne slaze sa radom u “nauci radi nauke”. Kao da drugacija nauka bilo gde u svetu postoji. Vrednost 99,999% naucnih rezultata se najcesce meri kvalitetom casopisa u kojima su isti stampani i brojem citata kojima se drugi naucnici pozivaju na ovakve radove. Samo mali broj naucnih rezultata (stampanih ili ne) nalazi stvarnu primenu u praksi i biva pretvoren u proizvode i tehnologije koje je moguce “poreskim nametom” u drzavni prihod pretvoriti, o cemu politicari najcesce i najpredanije brinu. 

 

Recimo jos i to da MNTR jos nije pristupilo nabavci nove eksperimentalne opreme srednje vrednosti (oprema vredna preko 50.000 evra) a da ne govorimo o kapitalnoj opremi (vrednoj preko 150.000 evra) koja je, kao hleb nasusni, potrebna i institutima i mnogim fakultetima, koji eksperimentalna istrazivanja vrse uglavnom na prepotopskim uredjajima. U isto vreme ministar i ministarstvo traze svetske rezultate za mizerne plate (bar u srpskim naucnim institutima).

 

Da se opet vratimo na nabavku racunara. Ovaj problem ima dva interesantna aspekta. Obraticu prvo paznju na kolege naucnike. Sa dosta ljudi se srecem i razgovaram. Mnogi jos nisu ni posteno ‘zagrejali’ i konfigurisali svoje nove racunare. Racunare su pokupili, u mnogim slucajevima, oni koji su na rukovodecim mestima i koji, ruku na srce, ne koriste ni deset procenata vremena i mogucnosti ovih. Ima i drasticnih primera da su neki ljudi pred penzijom dobili nove Pentium3 personalne racunare, a da ih skoro ni ukljuciti ne znaju. Cak i mladi, koji su kukali kao ‘sinje kukavice’ da bez racunara ne mogu, ne vidim da se pretrzu od rada na svojim novim racunarima (ovde imam u vidu Institut Vinca u kome radim i koji najbolje poznajem, a imam informacija da situacija i u drugim institutima i na fakultetima nije znatno drugacija). Samo delimicno mogu da razumem ovakvo ponasanje, zbog ogromnih egzistencijalnih problema sa kojima se suocavaju mladi ljudi. Radna atmosfera je i u institutima i na fakultetima danas daleko gora nego pre nekoliko godina. Niko jos uvek ozbiljno ne kontrolise sta to srpski naucnici ‘proizvode’ i koliko to stvarno vredi (od toga beze i naucnici i ministarstvo). Nisam primetio da eksperimentatori, osim neiskrene kuknjave, preduzimaju ikakve organizovane akcije da MNTR nateraju da se ozbiljnije i hitnije pozabavi problemom nabavke savremene eksperimentalne opreme. Cesto je to uslovljeno odsustvom ideja, radnog elana i svescu o nedostatku sposobnosti da i dalje konkurentno rade u nauci i ‘proizvode’ (naucne radove naravno).  Mislim da je situacija u eksperimentalnim istrazivanjima u oblastima prirodnih nauka narocito teska. Bojim se da 90% modernih eksperimentalnih uredjaja iz fizike vise nema ko ni da ukljuci, a da ne govorimo o osmisljenim i konkurentnim naucnim programima o kojima treba da brinu pravi lideri. Ne vidim da se i teoreticari bas uzbudjuju zbog nedostatka eksperimentalnih istrazivanja, a poznato je da ni vrhunskih teorijskih rezultata nema bez komunikacija i razmene ideja i intuicije sa eksperimentalcima. Mozete li da zamislite kako izgleda onima koji sve ovo znaju da slusaju svakodnevna trabunjanja o Srbiji kao “lideru na Balkanu”? Znaju li nasi vrli ekonomisti koliko su nasi, jos siromasniji susedi Rumunija i Bugarska, bolji u nauci od Srbije? Sasvim je nesporna cinjenica da ce, u svetu slobodne konkurencije u svim oblastima zivota, nauka i kvalitet obrazovanih strucnjaka i kadrova, uz racionalnu i mudru organizaciju celokupnog drustva, sustinski odredjivati stepen ekonomske razvijenosti nacija i regiona. Srpski ministar za nauku Dragan Domazet je u strasnoj zabludi kad izjavljuje da mi mozemo prodavati usluge na globalnom trzistu znanja (NIN br. 2693, avgust 2002. godine): “Nasi naucnici to mogu, za svetskim dostignucima mi zaostajemo samo tehnoloski.” Kao da te dve stvari nisu neraskidivo povezane, ‘kao nokat i meso’.

 

I sta to uradise ovi nasi naucnici kad im ministarstvo ponudi da im kupi jos racunara? Skoro svi, a narocito oni koji su racunare vec dobili, popunise zahteve za nove racunare. Rezon je prost: kad nude, samo ludi ne uzimaju? Ako ne uzmemo mi uzece drugi. Ako mi ne treba na poslu, ponecu mozda kuci. Opet logika sitnog cara, koja je naucne institute u sadasnju situaciju i dovela, preovladjuje. Da se o obicnom narodu radi, a ne sve o casnim doktorima nauka, ovo za cudjenje i ne bi bilo. Zato isticem da je nepravedno i suvise pojednostavljeno za sve nase poraze i promasaje samo politicare optuzivati. Po meni, mnogo vecu odgovornost za stanje drustva ima onaj obrazovani sloj stanovnistva koje obicno inteligencijom, intelektualcima, ili elitom nazivaju. Logika sitnog cara je ono sto decenijama opredeljuje postupke srpskih poluintelektualaca (kojih je vecina) i vecine inetelektualaca (koji su u velikoj manjini), na celu sa isto tako nemustom i samo za car zainteresovanom glomaznom, prestarelom SANU. I sve dok je to tako, dok se zarad sebi malog cara drugima ogromna steta nekaznjeno cini, bice nam ovako kako nam je.

 

I drugi neobican aspekt ove kupovine je to sto je ministarstvo resilo da kupuje tolike racunare a niko im ne trazi. Ne konsultuje se sa ljudima koji stvarno racunare koriste za ozbiljne proracune, za ono za sta su racunari i izmisljeni. Kupovanje pojedinacnih personalnih racunara, a da ni godina dana nije prosla od prethodne velike nabavke, je prosto bacanje para.

 

A sta je trebalo uraditi? Pa trebalo je pristupiti pravljenju jednog do dva ozbiljna racunska centra na nivou Beograda i Novog Sada, za pocetak. Ovi centri bi trebalo da imaju tzv. klastere od po stotinak  umrezenih Pentium4 racunara sa odgovarajucom periferijom, potrebnim prevodiocima i sve to pod Linuks operativnim sistemom. Ovakav centralni klaster bi bio prakticno dostupan 365 dana po 24 casa, svima kojima je stvarno potrebna jaka racunarska podrska (fizicari, hemicari, inzenjeri, meteorolozi i t. d.). Uz dobre Internet veze, koje su takodje imperativ vremena, ovo bi bilo najjeftinije i najoptimalnije resenje za duzi period vremena. Sa kvalitetnim sistem administratorom i razumnim sistemom prioriteta efikasno bi se koristili resursi, Linuks operativni sistem je besplatan, mladi inzenjeri bi mogli da sticu iskustva i mozda pocnu sami da prave paralelne masine, sto danas predstavlja svetski trend. Ovakvo resenje je dostupno na sadasnjem nivou materijalnih sredstava i neosporno bi podiglo na mnogo visi nivo mogucnosti nasih istrazivaca da resavaju aktuelne naucne probleme vezane za primenu racunara. Ako bi se pored ovoga, uradilo jos desetak stvari na organizaciji prirodnih nauka u Srbiji, onda bi mogli da mastamo o nekoj regularnijoj i stabilnijoj “prodaji usluga na globalnom trzistu znanja”.

 

I na kraju da rezimiramo. Situacija u srpskoj nauci je danas je surovo losa. Svakom, iole pismenijem, je jasno da je to samo odraz stanja u privredi i potpuno izgubljenim orjentirima u citavom drustvu. Ne samo da smo daleko od nekih “lidera na Balkanu”, o cemu nam govore oni koji su zavrsili neke nove “kratke kurseve” sada modernih globalistickih sarenih laza, nego srljamo medju najvece parije Balkana. Odlaskom ogromnog broja fakultetski obrazovanih ljudi u poslednjih petnaestak godina, ogromna kolicina krvi je ispustena ovom narodu (i ne samo ovom narodu). Samo troskovi njihovog skolovanja prevazilaze nekoliko milijardi dolara. Kolika li je tek zarada onih koji nas orobise i koji nasu decu kao kreativne robove koriste? Da li je neko smislio ovaj planetarni zlocin i ne stara li se da se ovakvo stanje odrzi sto duze? Da li ce sledecih dvadeset godina biti dovoljno da se savlada intelektualna anemija odlaskom ovih ljudi izazvana? Moze to da bude i mnogo duze ako se sto pre ‘u pamet ne uzmemo’. Jer kako rece nigerijski pisac Cinua Acebe: “Dovoljno znam istoriju da bih razumeo kako uljudjenost ne pada s neba; ona je oduvek bila plod covecijeg truda i znoja, ishod dugog probijanja ka redu i pravicnosti, pod upravom hrabrih i prosvecenih vodja”.

 

Posmatrajuci u svojoj pedeset sestoj godini sve vece mrtvilo i propadanje nekada jakih naucnih laboratorija, naucnih centara bombasticnih imena sa mnogim titulisanim ljudima, ponekad cak i sa publikacijama u medjunarodnim casopisima, ali bez one, preko potrebne, stvaralacke i radne atmosfere i bilo kome u ovoj zemlji stvarno  potrebnog sadrzaja, sve cesce mi odzvanjaju Pekiceve reci o simeonskom umiranju: “sred poseda koji si unapredio, ostavljajuci za sobom proslost koje se nisi stideo i potomstvo u koje se mozes pouzdati.” Generacije koje su u nauku usle krajem sezdesetih i pocetkom sedamdesetih godina nece imati ko da ‘sahrani’ i dostojno nasledi. Svoj deo krivice zbog toga osecam i preuzimam.

 

Dr Filip Vukajlovic, naucni savetnik, Beograd 18.okt.2002. g. 10:44