Make your own free website on Tripod.com

NIN, avgust 2009

Odlaze i – odlaziće

Većina entuzijasta koji su odlučili da se vrate sa svojim doktoratima i iskustvima, dočekana je po davno ustaljenoj hijerarhiji. Prvo, profesoru ćeš donositi burek, onda ćeš mu pridržavati materijal do učionice, a ako se pokažeš, možda ćeš i narednih 20 godina biti asistent


Vest je delovala baš dobro. Učenici Matematičke gimnazije su i ovog puta doneli dvocifreni broj medalja sa olimpijada iz matematike i fizike, divili smo se nekoliko dana i onda nas je dočekala stvarnost. Nosilac zlatne medalje iz matematike Teodor fon Burg, koji je u opštem plasmanu podelio od 26. do 37. mesta (medalja se dobija za osvojeni broj bodova, a ne kao u sportu) najavio je svoj odlazak iz Srbije. Nije zadovoljan odnosom prema mladim talentima, ali je još manje zadovoljan odnosom prema sebi i teško se miri sa činjenicom da se lošiji od njega bogate, a da on zbog birokratskih začkoljica dobija samo utešne svote. Za to vreme je Nikola Šibalić, dobitnik zlatne medalje za fiziku i sedmoplasirani u konkurenciji od 314 takmičara, ostao potpuno indiferentan prema svoti koju je dobio (više bi voleo da je uložena u neku laboratoriju nego u njega), odlučio da ostane i upiše dva fakulteta, Elektrotehnički i Fiziku. Iako nije rekao ni reč, u javnost je procurila informacija da je za to morao da plati. U zemlji Srbiji se ne mogu tek tako studirati dva fakulteta, ovde postoji cenovnik i za one kojima svi u svetu nude stipendije samo da bi svojim talentom podigli nivo njihovih fakulteta.
Mada Nikola tvrdi da nema dilemu i da neće otići, bar ne dok ne završi fakultete i odluči se za stručno usavršavanje, pitanje je da li će se pojaviti ponuda kojoj neće moći da odoli. Recimo, ponuda koju je dobio Mihailo Čubrović, mladi genije koji se razvijao u Petnici i koji je sa 23 godine stigao do Lorencovog instituta na kome je, prema sopstvenim rečima, mogao da radi u malim grupama, uz pomoć starijih, ali uz „očuvanje samostalnosti u radu“. U takvoj grupi, u takvim uslovima Čubrović je postao jedan od najmlađih naučnika koji je kao prvi autor uspeo da objavi rad u časopisu Science. I ime astrofizičara Matije Ćuka se nešto ranije našlo u najprestižnijem časopisu za nauku i, gle čuda, nije nam se vratio. Trenutno je na Harvardu gde istražuje formiranje kratera na planetama.
Ne zvuči kao nešto za šta bismo mu lako obezbedili radno mesto ovde. A ni to sa malim grupama nam nije baš blizu svesti, što znači da smo i dalje tamo gde smo bili devedesetih, kada je intelektualna snaga postala naš glavni izvozni faktor. Rektor Beogradskog univerziteta Branko Kovačević smatra da je situacija možda još i gora jer su ranije odlazili samo oni koji završe fakultete, a danas ih „stranci uzimaju odmah posle srednje škole uz pomoć dobrih stipendija i još boljih uslova“.
Ministar za nauku i tehnologiju Božidar Đelić nije ostao ravnodušan prema ovim informacijama i upozorio je da, ukoliko se u sledećih nekoliko meseci ne usvoji plan za finansiranje naučne infrastrukture i novih programa, i ne stvori mogućnost za povratak jednog broja naučnika iz sveta, preti „odliv mozgova”. Najavio je da će od para Evropske investicione banke odvojiti značajnu sumu za povratak mladih stručnjaka, a broj na koji se nezvanično računa je veći od 1.000.
Prvi problem je – kako doći do toliko naučnika kada o njima niko ne vodi evidenciju. U Ministarstvu za dijasporu nemaju spiskove, a Ministarstvo za nauku se tek sprema da obavi taj posao. Nekoliko fakulteta ima svoju ličnu evidenciju, ali to nije broj veći od nekoliko stotina ljudi. Mediji pokušavaju da dođu do nekih imena, ali je spisak veoma kratak. Zna se da je Ognjen Ilić, dobitnik više medalja na takmičenjima, studirao na Harvardu i prešao na postdiplomske na MIT, da je Karla Mesaroš na studijama u Bostonu, a da odnedavno u kategoriju „odlivenih mozgova“ spada i bivši direktor Matematičke gimnazije Vladimir Dragović koji se na Univerzitetu u Lisabonu bavi matematičkom fizikom. Međutim, mnogi se ne pominju, poput Marka Lončara, primenjenog fizičara koji predaje na Harvardu, Vladimira Stojanovića, inženjera na MIT-u, Darka Marinova, informatičara na Urbani, Jelene Vučković sa Stanforda, Vladana Vuletića sa MIT-a ili Zorana Hadžibabića, fizičara sa Kembridža. U nekoliko navrata za Hadžibabića je javnost imala priliku da čuje i to samo u kontekstu zvučne vesti da je bio u timu koji je 2001. godine dobio Nobelovu nagradu iz fizike, mada on kaže da je samo, kao i svi u timu, radio na generalnoj oblasti za koju je Wolfgang Keterle dobio nagradu. Inače, baš primer Hadžibabića ukazuje na jednu činjenicu – nije sve u nagradama. “Ja nisam čak ni išao na olimpijadu (doduše te godine niko nije išao zbog sankcija, ali ja sam inače bio rezerva). Slažem se sa Srđanom Ognjanovićem da generalno postoji neka pozitivna korelacija između uspeha na takmičenjima i kasnije u nauci, ali nije baš da se sve na osnovu takmičenja može predvideti”, kaže Hadžibabić.
Još teže je naći talente koji su još kao srednjoškolci „preskočili“ nekoliko razreda i direktno otpočeli studije na nekom od prestižnih univerziteta. Recimo, informatički genije Ranko Lazić je posle drugog razreda Matematičke gimnazije započeo studije na Oksfordu, gde je diplomirao za dve godine i doktorirao za pet. O takvim talentima informacije se mogu naći ili u Matematičkoj gimnaziji ili u Petnici (mada su i ti podaci nepotpuni), a oni koji nisu prošli kroz ove dve obrazovne ustanove ostali su nevidljivi. Osim evidencije o postojanju, mi nemamo ni pravu evidenciju o razlozima zbog kojih su mladi ljudi otišli.
Jedan od talenata Matematičke gimnazije Mihajlo Vanević je diplomirao na Fizičkom fakultetu u Beogradu, doktorirao na Univerzitetu u Bazelu, završio jedan postdoktorat na Džordžija institutu za tehnologiju u Atlanti i upravo je počeo drugi na Tehničkom univerzitetu u Delftu u Holandiji. O razlozima zbog kojih se odlazi kaže: “Ako na određenom fakultetu diplomira recimo 50 studenata godišnje, a tek za pet postoji zaposlenje u struci u Srbiji, onda to znači da će preostalih 45 morati da nađe ili posao van struke ili da posao u struci potraži u inostranstvu. U tom smislu „odliv mozgova” je jedina moguća posledica naših ekonomskih kretanja i državne politike. Onaj aspekt „odliva mozgova” koji mene posebno zabrinjava, jeste to što po nekim anketama i do 30 procenata najboljih studenata i najtalentovanijih mladih ljudi iz svih oblasti, koji bi u bliskoj budućnosti trebalo da budu oslonac društva, želi da trajno napusti zemlju.Čini mi se da se nedostatak novca često koristi kao izgovor za nekompetenciju, nerad i javašluk, a upravo to je ono što tera mlade ljude iz zemlje. Temelji društva nisu dobro postavljeni. Stručnjaci i mladi ljudi se ne boje rada, izazova i kompeticije, ali morate obezbediti sistem koji je fer i u kome samo najbolji napreduju. Ako toga nema, stručnjaci odlaze tamo gde njihove ideje, ako su dobre, imaju podršku”.
Ni Ranko Lazić koji je danas vanredni profesor računarstva na univerzitetu Warwick, jednom od vodećih univerziteta u Velikoj Britaniji, ne misli da je novac osnovni problem, ali da ipak igra važnu ulogu. Kaže da mu kao i većini kolega u Britaniji plata nije velika, ali je dovoljna da izdržava četvoročlanu porodicu, da od nje plaća stan i da ipak nešto uštedi. “Nisam siguran da bi to bilo moguće od jedne univerzitetske plate u Srbiji”, kaže Lazić i dodaje: “Jednako važni kao egzistencijalne potrebe su uslovi na poslu.  Većina dešavanja u svetu nauke, uopšteno gledano, jesu na Zapadu, i ovde rade ljudi iz celog sveta. Mladi naučnici dolaze na Zapad i ostaju na univerzitetima jer im je tako obezbeđen novac za putovanja na kongrese, za posete i zapošljavanje novih ljudi sa kojima se onda može sarađivati, i naravno za opremu koja je neophodna u primenjenim oblastima. Ako se na sve to doda i dalje neizvesna politička situacija, plus da bih možda morao da se učlanim u neku stranku da bih napredovao na poslu, razumljivo je da možda većina nas Srba po zapadnim univerzitetima i ne razmišlja ozbiljno o povratku. Ministar je izjavio nešto danas, možda će biti nešto drugo sutra, a sledeća vlada će raditi nešto treće ako uopšte uspe da se formira.”
U međuvremenu je ministar Đelić osim novca obećao i stanove za povratak naučnika, ali to nije impresioniralo ni Lazića, ni mnoge druge. Srbija je van naučnih tokova i dok se u njih ne integriše teško je očekivati povratak naučnika.
Još jedan od talenata Matematičke gimnazije uopšte ne razmišlja o mogućnosti da se vrati. Ljubomir Perković je profesor na katedri za kompjutere na DePaul univerzitetu u Čikagu i tvdi da je njegov život sada tamo i da je pitanje povratka u Beograd jednostavno nestalo. „Nikada nisam razmišljao o tome gde ću više zaraditi, već gde ću imati bolje uslove da se bavim naukom. Primanja profesora u SAD su pristojna ali nisu toliko visoka da bi pravila veliku razliku u svakodnevnom životu. Mnogi naučnici dolaze u SAD, Kanadu ili zapadnu Evropu zato što se većina nauke stvara u tim krajevima. Moguće je postići vrhunske naučne rezultate van glavnih naučnih centara, ali je teže jer se u nauci, kao i u drugim oblastima, radovi stvaraju kroz kolaboraciju sa drugim naučnicima, a kontakti sa kolegama u drugim ustanovama su jako bitni. Jedan od načina da se pomogne naučnicima i studentima u Beogradu je da im se daju sredstva (novac i vreme) da što češće posećuju konferencije i vodeće naučnike van zemlje. Slično rešenje bih preporučio za naše naučnike u inostranstvu koji bi voleli da se vrate i žive u našoj zemlji, ako bi mogli da nastave regularne kontakte sa kolegama u inostranstvu. Njih ima... a mi koji nemamo nameru da se vratimo verovatno bismo bili zainteresovani da radimo privremeno na našim fakultetima ili naučnim ustanovama. Srbiji je potreban jedan fleksibilniji plan koji bi pomogao dinamičnoj razmeni studenata, naučnika i ideja, a ne samo povratku naučnika u zemlju, jer bi sigurno više doprineo jačanju i razvoju nauke”, kaže Perić.
Iako je Zapad iz svih pomenutih razloga omiljena destinacija za naše talente, Vladim Šarić je izabrao Moskvu. Ne baš izabrao, više ga je slučaj odveo – zatekao se u njoj tokom bombardovanja Beograda i iskoristio šansu da ostane. Kada mu je ponuđeno mesto profesora prihvatio je, mada napominje da i u Rusiji postoje slični problemi u obrazovnom sistemu kao i u Srbiji. A na pitanje koliko zarada igra ulogu u tome što nam je intelektualna elita van zemlje, kratko odgovara: „Ne, nije stvar samo u novcu, već u okruženju”.
I ne samo u okruženju, već i u onome sa čim i kako se radi. Milja Medić je postala član Mense sa 16 godina, diplomirala je na Fizičkom fakultetu sa ocenom 10, i dobila ponudu za mesto asistenta na fakultetu. Odbila je, baš kao što je odbila i da radi na Institutu za fiziku jer nije bila zadovoljna onim što se radi i kako se radi. Danas je doktorand na Nortwestern University u Čikagu.
Zašto je otišla i zašto se odlučila za takav život, objašnjava njena majka Nada Medić, ali i još nešto – kako je našim roditeljima kada su prinuđeni da se pozdrave sa svojom decom: „Od kada se zainteresovala za nauku, pa sve dok nije diplomirala, jedino je bila srećna u Petnici. Tamo je imala literaturu, tamo je mogla da pita sve što ju je interesovalo i da dobije odgovor. Ona nikada nije mogla da se navikne na naš pasivni način učenja po kome je prosto sramota da se pita – princip je ako ne znaš, uzmi knjigu pa nauči. Takođe, bilo joj je teško na predavanjima kada bi recimo profesor pokazujući nešto izgovarao: kada bi ovo bilo ispravno, ovde bi išla struja, a ovde bi bilo to i to... Morala je da ode jer je njena prevelika ljubav prema fizici tražila više nego što je mogla ovde da dobije. Izuzetan je osećaj imati ćerku koja je sve to uradila i to me ispunjava i ponosom i srećom, a s druge strane imam jedan ogroman osećaj bespomoćnosti pri pomisli da neko želi samo knjigu, ispravan instrument i da ga puste da radi, a toga nema ovde.“
Svih ovih nedostataka svestan je i ministar Đelić koji upozorava da i pored ekonomske krize velike sile dupliraju sredstva koja ulažu u nauku i to ne samo SAD i zapadne zemlje, već i Kina, Rusija, Indija, kao i zemlje Bliskog istoka. Prema njegovom mišljenju, programi Evropske unije, koja će nastaviti da desetine milijardi evra investira u nauku, naročito informacionu, jedini su način da Srbija prevaziđe tu krizu.
Ali čak i kada bi se materijalni problem rešio, a sprave sa kojima se radi popravile (možda i kupile nove), ostaje nam problem koji ni Đelićev entuzijazam ne može da reši. Jer teško da iko može da ima ideju kako da pomeri sa mesta učmalu i birokratsku akademsku zajednicu. Većina entuzijasta koja je odlučila da se vrati sa svojim doktoratima i iskustvima, dočekana je po davno uspostavljenoj hijerarhiji: prvo ćeš profesoru donositi burek, onda ćeš mu pridržavati materijal do učionice, a ako se pokažeš možda ćeš i narednih 20 godina biti asistent.
„Ono što je očigledno, to je da u Srbiji imamo višedecenijsku negativnu selekciju u svim slojevima društva.Oni koji svoj posao rade kvalitetno i odgovorno uglavnom nailaze i na ogromne prepreke jer moraju da se bore sa nekompetencijom, primitivizmom i agresijom koja ih okružuje, a tu mislim pre svega na profesionalnom planu, gde bi kriterijumi trebalo da budu potpuno jasni. Višedecenijska negativna selekcija i izgubljeni kriterijumi mogu se ispraviti samo višedecenijskom pozitivnom selekcijom”, kaže Mihajlo Vanević.

Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice u Petnici
Poniženje najteže pada

Mnogi koji su svoju želju za naukom kao školarci zadovoljavali u Petnici, danas su rasuti širom sveta. Da li im je to bila ideja kada su došli, ili izbor na koji ih je život naterao, pitanje je za direktora Vigora Majića.
„Pametni mladi ljudi pokušavaju da odlože odluku do momenta kada moraju da je donesu jer se situacija i kod nas i u svetu brzo menja. Oni razmišljaju o tome gde će nastaviti svoje obrazovanje, imaju ideje i o odlasku i povratku, a sve se svodi na to da su gladni informacija. Ali, jako je teško vratiti nekoga u zemlju koja još uvek grca i u ekonomskim i političkim prilikama, koja je mala i koja nema infrastrukturu koja je za niz oblasti jako važna i u kojoj dominatan uticaj imaju ljudi koji nisu prihvatili merila o organizaciji rada koja danas važe u svetu.
Nisu njihov odlazak ili povratak uslovljeni samo platom, jedna od bitnih stvari su uslovi za rad koji nisu samo materijalni već često i pozicijski. Ako je neko u 26. godini postao profesor na čuvenom svetskom univerzitetu, a onda mu na matičnom fakultetu kažu da je klinac i da može da bude samo asistent-pripravnik to je poniženje. Često zbog poniženja neki ljudi odlučuju da odu i često zbog poniženja neki odlučuju da se ne vrate. Mislim da su ljudi veoma spremni da se odreknu i visokih pozicija i visokih plata kada bi po povratku imali slobodu koju su imali u radu tamo gde su stekli slavu i ako bi imali bar minimalne uslove za samostalnost u svom radu kao što su tamo imali. I ako im ne bi oni koji su manje kvalitetni od njih upravljali. Imamo jako sporo napredovanje na domaćim univerzitetima, mi imamo jednu autokratsku hijerarhiju u univerzitetskom životu koja je davno napuštena u svetu i jednostavno svi koji su nešto postigli ne bi želeli da dođu ovamo i počnu sve iz početka. Da budu podložni sistemu odlučivanja gde oni koji su manje produktivni od njih ili nikada nisu stekli rejting u svetu i na ozbiljnim mestima im kroje sudbinu“, kaže Majić

Zoran Hadžibabić, predavač na Kembridžu
Idu da bi nekud stigli

Na najvišem nivou nauke je nemoguće govoriti o nacionalnoj nauci, osim možda američke, pa samim tim i koncept odliva mozgova postaje besmislen. Neke najbolje škole su tu gde su, i to se neće promeniti (barem na nivou desetina godina), i ljudi koji imaju priliku da tamo studiraju ili rade ne „odlaze” nužno da bi odnekud pobegli, nego da bi tamo stigli. Ljudi na Harvard, Stanford, Oksford, MIT, ne idu trbuhom za kruhom, nego idu i iz Nemačke i Engleske i bilo odakle jer njih lično interesuje da tamo nešto specifično rade. I to niko ne doživljava kao veliki problem. Kada sam odlazio na Kembridž nisam imao osećaj da odlazim primarno zato što moram, nego zato što želim, jer je to objektivno dobra prilika odakle god da se ide. I moji diplomci, odakle god da su, razmatraju da na doktorat idu negde drugde (najčešće u Ameriku), ne da bi pobegli već zato što je to korisno iskustvo.
Za svaku zemlju je bitno da ima dobre srednje škole, redovne studije, i aktivna istraživanja iz makar nekih oblasti, u vrhunskoj nauci je suštinski nepotrebno i nemoguće da se sve svugde radi. Problem je možda ako hoće baš svi, i ako baš niko neće da se vrati, ili ako ljudi odlaze ogorčeni. Zapravo je to možda suština - da uslovi treba da budu takvi da niko ne oseća da mora da ide (iz pogrešnih, nenaučnih razloga) ili da ne želi da se vrati, ni da održava veze i saradnju, a to što neki žele da odu (iz pravih razloga), u tome nema ničeg loše i ne mora dugoročno biti loše za Srbiju. Naprotiv, ako odu sa pozitivnim osećanjima i željom za održavanjem veza, a u nekim slučajevima i za eventualnim povratkom.

Sandra Petrušić