Make your own free website on Tripod.com

 

Subject:        Komentar u vezi geadnje ciklotrona u Vinci

   Date:        Tue, 30 Dec 2003 12:51:58 +0100

  From:        "Dragan Toprek" <toprek@eunet.yu>

    To:        <fizicari@vin.bg.ac.yu>

    CC:        <institut@phy.bg.ac.yu>, <nastavnici@ff.bg.ac.yu>

 

 

Ovaj tekst je namenjen svima onima koji su zainteresovani za buducnost ciklotrona, koji se gradi u Institutu za Nuklearne nauke "VINCA" u Vinci, a samim tim i za buducnost nauke u Srbiji.

 

Moje ime je Dragan Toprek i hocu da vam izlozim moje misljenje o gradnji gore pomenutog ciklotrona. Vecina fizicara u Beogradu, pa samim tim i u Srbiji, me poznaje, ali verovatno ima i onih koji za mene nisu culi. Zato bih prvo hteo ka kazem koju rec o sebi kako biste mogli prosuditi da li su moja zapazanja kompetentna ili ne.

 

Diplomirao sam fiziku, teorijski smer, na Fizickom fakultetu Beogradskog Univerziteta 1988. godine sa prosekom 9.11. Od 27-mog januara 1989 radim u Institutu za Nuklearne nauke u Vinci. Magistrirao sam 1991. godine, kod profesora Ivana Anicina. Sredinom 1991. sam poceo da radim na projektu gradnje ciklotrona u Vinci kod pokojne dr. Ljiljane Milinkovic. Kolega dr. Nebojsa Neskovic je u to vreme bio rukovodilac projekta, a dr. Ljiljana Milinkovic je bila moj neposredni rukovodilac. Koleginica Ljiljana Milinkovic je u to vreme bila jedini doktor iz oblasti fizike ciklotrona koji je bio zaposlen na pomenutom projektu gradnje masine. Provela je godinu dana u TRIUMF-u u Kanadi i dve godine u Milanu. Prilikom oba ova njena boravka u inostranstvu usavrsavala se iz oblasti fizike ciklotrona. Ja sam sa njom radio pune cetiri godine. Delili smo isti racunar (u to vreme isti terminal) u njenoj kancelariji. Ucila me je svemu sto je znala iz fizike ciklotrona. Kasnije, 9 godina posle njene prerane smrti, sam shvatio da tako dobrog ucitelja vise nikada nisam imao, niti cu imati. Zbog iznenadne smrti, Ljiljana Milinkovic nije docekala odbranu moje doktorske disertacije, koju sam spremao pod njenim rukovodstvom. Doktorirao sam 1995. a naziv moje teze je bio: "Aksijalna injekcija i elektrode centralnog regiona ciklotrona VINCY". Posle odbrane doktorata proveo sam na istim zadacima (aksijalna injekcija i dizajn centralnog regiona ciklotrona) godinu dana u RIKEN-u, Japan. Tacnije, od marta 1997. do marta 1998. godine. U RIKEN-u sam usavrsio moje znanje steceno u Vinci, tako da sam se osecao mnogo sigurnije i pouzdanije. Tokom 1998. i 1999. objavio sam 5 radova iz oblasti fizike ciklotrona i to u vodecem medjunarodnom casopisu NUCLEAR INSTRUMENTS AND METHODS A.

 

Pocetkom 2000. sam proveo 3 meseca u Varsavi, ciklotronska laboratorija, takodje na zadacima poboljsanja injekcije snopa u ciklotron, a sredinom 2001. sam na istom radnom zadatku proveo 6 meseci u Upsali, Svedska. Odmah zatim sam otisao na 2 godine u Holandiju u Institut za nuklearnu i akceleratorsku fiziku (KVI). Svi moji boravci po inostranim laboratorijama, a narocito onaj u Holandiji, su bili izuzetno uspesni sto se tice usavrsavanja i sticanja znanja iz oblasti fizike ciklotrona. U ovom trenutku imam 10 objavljenih radova u NIM-u i 4 rada na medjunarodnim konferencijama. Smatram da sam, gledano u svetskim razmerama, po znanju iz fizike ciklotrona solidno plasiran. Gledano u mojoj domovini, Srbiji i Crnoj Gori, mislim da se nalazim medju najboljima. Ali to neka kolege fizicari sami prosude.

 

Proveo sam, sve ukupno, skoro 4 godine u 4 razlicite zemlje, u 4 razlicite ciklotronske laboratorije. Moje iskustvo i znanje iz oblasti fizike ciklotrona trebalo bi da i u Srbiji nesto vredi i zato ocekujem da to sto dalje kazem uzmete u obzir. Ono sto sam posle svega zakljucio je da nase kolege fizicari i ostali istrazivaci koji su zaposleni na projektu gradnje ciklotrona u Vinci nisu u stanju da ciklotron i naprave.

 

Ova, naizgled prestroga, konstatacija verovatno zahteva i dodatna objasnjenja. Prvo, treba razlikovati rad na projektu; tj. projektovanje necega i samu gradnju; tj. realizaciju istoga. Projektovati se moze svasta. Projektuje se na papiru, a u danasnje vreme sve vise i na kompjuteru. Nase kolege istrazivaci imaju dovoljno znanja i iskustva da projektuju i da naprave projekat ciklotrona. Sta vise, imaju toliko znanja i iskustva da naprave projekat i mnogo slozenijih masina, nego sto je ciklotron. Ali, nase kolege istrazivaci nisu u stanju da takav projekat i realizuju; tj. u ovom slucaju da izgrade ciklotron.

 

To nije nista ni strasno ni lose. Masine ciklotroni spadaju u visoko tehnoloske masine. Da je tako jednostavno napraviti ga, svaka drzava na svetu bi imala barem 10-tak ciklotrona, a to nije slucaj. Ciklotroni se i ne grade po institutima ili akademskim ustanovama. Ciklotroni se grade u kompanijama. Dakle, nase postovane kolege istrazivaci mogu jedino da odaberu kompaniju koja ce sagraditi masinu, ali ne po bilo kakvim nacrtima i proracunima, vec po onakvim kakvim im nasi istrazivaci predoce. Primer jedne takve kompanije u svetu je IBA u Belgiji. Dakle, tvrdnja da strucnjaci u Srbiji (pa i u Crnoj Gori) nisu u stanju da sagrade ciklotron je tuzna cinjenica, a ne moja zlobna konstatacija. Oni (nasi strucnjaci) nemaju ni jedan jedini ciklotron napravljen u svojoj karijeri. Kako onda mozemo i ocekivati od njih da sagrade nama tako vaznu masinu koja bi bila ponos i dika cele Srpske nauke i industrije? Prihvatili su se preteskog zadatka. Ciklotron sa tim karakteristikama je preveliki zalogaj za nase umove i strucnjake. Mogli su (smo) poceti sa daleko jednostavnijim ciklotronom na kojem bi "ispekli zanat". Drugo je pitanje sta bi radili sa tako jednostavnim ciklotronom? Kome bi to trebalo? Pa, jednostavno, razvijali bi tehnologiju gradnje ciklotrona i jednog dana bi bili u stanju da napravimo najkomplikovaniji ciklotron u svemiru. Dakle, da zakljucim: domaci strucnjaci i institucije jesu u stanju da naprave nacrt buduceg ciklotrona, ali, nazalost, nisu u stanju da iste nacrte i pojekte realizuju. Pri tome, kolicina potrosenog novca uopste nije bitna. Mozemo im dati na stotine i stotine milijardi evra, ciklotron proraditi nece sve dok se ne osvoji tehnologija njegove gradnje. A osvajanje tehnologije kosta mnogo, mnogo vise.

 

Prema tome, moj savet je da nasi strucnjaci i odgovorne institucije odustanu od gradnje masine u Srbiji, jer nemamo osvojenu tehnologiju za to. Sta onda? Ostaje nam mogucnost da se pomenuta masina gradi za Srbiju; tj. da neko ko se razume u gradnju ciklotrona sagradi masinu i za nas i to po nasim zahtevima. I za to ce dobiti novac. I u ovom slucaju ja imam komentar. Jeste da su ciklotroni masine visoke tehnologije, ali je tacno i to da je otprilike jednom u 2-3 meseca potrebna nekakva intervencija na tim masinama. Hocu da kazem (na osnovu mog visegodisnjeg iskustva) da se rad na ciklotronu mora 5-6 puta godisnje obustaviti i izvrsiti "popravka" ili remont. Jednom u 2-3 godine je potreban generalni remont masine, sto znaci da masina ne moze da se koristi oko 2 meseca. Ko ce nama da izvrsi takav sitniji ili krupniji remont? Strucnjaci inostranih kompanija koji su i sagradili tu masinu? Verovatno da, ali je pitanje po kojoj ceni. Da podsetim da je rec o inostranim strucnjacima koji rade po kompanijama, ne po akademskim institucijama. Samim tim plate su im astronomske u poredjenu i sa bogatim zapadom, a kamoli sa siromasnom Srbijom. Drugo pitanje je da li bi nam oni uradili taj remont po hitnom postupku (jer samo takva intervencija i dolazi u obzir). Ta, nece valjda eksperimentalni istrazivac na pola eksperimenta (koji traje otprilike nedelju ili dve, ponekad i duze) da ceka mesec dana na nastavak eksperimenta? Najverovatniji scenario rada buduceg ciklotrona bi izgledao otprilike ovako: ciklotron bi radio 5-6 meseci, mozda i citavu godinu i onda bi poceo da "kasljuca". Njegovi remonti bi vremenom bili sve neredovniji zbog nedostatka i novaca i znanja da bi vrlo brzo potpuno i prestali. Masina bi stala i cekala bi se bolja vremena. Pod takvim uslovima rada, eksperimentalisti ne bi imali zelje da rezervisu termin na snopu na nasem, domacem ciklotronu. Eksperimentalna istrazivanja ne bi bila redovna sto bi dodatno negativno uticalo na reputaciju i zainteresovanost za rad na nasoj masini u Vinci. Eksperimentalni istrazivaci, kako inostrani, tako i domaci, bi gledali da se preorijentisu na druge ciklotrone u svetu.

 

Sad da kazem koju rec vise o rukovodiocu projekta gradnje ciklotrona, nasem kolegi dr. Nebojsi Neskovicu. Nisam dovoljno kompetentan da sudim o njemu kao fizicaru, ali sam kompetentan da sudim o njemu kao rukovodiocu projekta gradnje masine. Moje misljenje je da kolega dr. Nebojsa Neskovic nije dovoljno strucno potkovan da vodi projekat takve vrste. Zasto? Zato sto nije ni jedan jedini ozbiljniji proracun uradio, ni jedan jedini eksperimentalni ili teorijski problem iz oblasti fizike ciklotrona nije resio. Ono sta je uradio (ako je uopste nesto i uradio, a pri tome mislim na samostalan rad) ne bi bilo dovoljno ni za diplomsku tezu jednog studenta, a kamoli za doktorat. O rukovodjenju da i ne govorimo. Rukovodioc projekta gradnje ciklotrona mora u svojoj karijeri da ima najmanje jedan projektovan i izgradjen ciklotron. Kolega dr. Nebojsa Neskovic je veoma daleko od tih kvalifikacija. Ako ovu njegovu bliskost sa fizikom ciklotrona uzmemo u obzir zajedno sa iskustvom nasih strucnjaka i institucija u gradnji ciklotrona, onda ce nam biti jasno zasto se ciklotron u Vinci gradi vec 15-tak godina. Pod ovakvim okolnostima gradice se jos toliko dugo da cemo svi mi docekati penziju. A posle toga, nikoga od nas vise ni nece interesovati da li je ciklotron sagradjen ili ne. Vazno ce biti za domacu naucnu, a i siru javnost da se masina visoke tehnologije, nasa ponos i dika, gradi u srcu Srbije.

 

Ideja da se izgradi ciklotron u Srbiji je dobra, plemenita i patriotska. Ali kad se probiju svi rokovi i predju sve/neke granice tada pocinju i pitanja i sumnja: da li je to bas sve tako kako odgovorni ljudi zaposleni na projektu gradnje masine i govore? Ako nisu dovoljno potkovani (a nisu) za resavanje problema koji se javljaju prilikom izgradnje masine, kako im mi mozemo onda verovati? Ko im onda u tom slucaju daje podrsku da rade to sto rade? Svetski strucnjaci iz te oblasti? Moguce, ali kakva je odgovornost i obaveza tih strucnjaka pred nasom domacom javnoscu? Cujem da drzava Srbija izdvaja ogromna novcana sredstva za Institut u Vinci, a opet plate nas istrazivaca u Vinci su takve da nas je sramota i saopstiti ih. Nije samo da su nam plate male, vec nam je i oprema takva da nas je sramota dovoditi i studente da se upoznaju sa nasim radom (cast izuzecima; mozda su bas laboratorije gde se i projektuje ciklotron ti izuzeci). Da li je projekat gradnje ciklotrona "kriv" za takvo stanje nauke u Srbiji? O tom pitanju i o moralu onih koji i posle svega uporno hoce da grade masinu, makar i bez osvojene tehnologije za tu gradnju, makar sve drugo u nauci stalo, neka odluci naucna javnost u Srbiji, zajedno sa ostalim kompetentnim i odgovornim institucijama i licnostima. Verovatno je tu naucnu javnost zanimalo misljenje osobe koja se "malkice" razume u ciklotrone, misljenje jednog "ciklotronskog fizicara" o projektu gradnje masine.

 

Nisam imao nameru nikoga da uvredim. Svaka eventualna uvreda je slucajna.

 

Jedan veliki pozdrav svim istrazivacima u Srbiji, narocito fizicarima.

 

U prilogu (videti File Attachment) vam saljem moj CV i spisak mojih radova.

 

Dragan Toprek

Visi naucni saradnik

Institut za Nuklearne nauke VINCA

Laboratorija za nuklearnu I plazma fiziku

e-mail: toprek@vin.bg.ac.yu