Зашто млади и даровити истраживачи, чак и свршени средњошколци, одлазе из Србије и како их можемо, барем делимично, вратити?
Никада нисам чуо озбиљну анализу правих узрока за овакво стање;уначелусе прича, алирезултатиговоредасеништаозбиљнонепредузима. Да ли се после скупа„Научници за будућност Србије” нешто мења? Нажалост – НЕ. Једина новост је помињање великих пара, које су од 200 нарасле на 800 милиона евра, али то није суштинско питање. И до сада су утрошенене мале паре, а резултата нема!
Главна препрекаи невоља у српској науци су људи – од Министарства, преко универзитета, научних института, до конкретних пројеката и истраживачких група. У САД, на пример, не постоји министарство науке; тоније политичка тема,пане могу да је воде политичари. Морају да јеводе научници, и то најбољи. Био сам сведок када је Дејв Крандал из Националне лабораторије у Тенесију позван у Вашингтон да управља Фондом за научна истраживања, зато што је –на основу егзактних показатеља – био један од водећих научника у претходној деценији.
У нашој науци нема смене генерација. Радни век се продужава, по новим предлозима,до 70 година, амлади треба да раде и слушају. Чак се прети отказом ако изразе жељу да раде на пројекту који их занима.Коришћење опреме им се често условљава уступањем коауторства. Тргује се учешћем на пројектима и потписивањем на радовима. Посебна прича је повратак успешних научника из иностранства. Неки ће се и вратити, али најуспешнији неће: нису пожељни јер представљају озбиљну конкуренцију. Присуствовао сам разговору када јевеома успешномистраживачу (С.Ж.) условљенода може да се врати, али промени област истраживања и ради под патронатом овдашњег дописног члана САНУ. Није прихватио.Догађа се,такође,да се део новца с пројеката, намењеногза плате истраживача,самовољом директора преусмерава удруге намене.
То супојединачни примери, али има их много и свуда, и они,заправо,чине наш научни амбијент. Свеостало (програми, стратегије) мртво је словонапапиру
УнауциуСрбијивладајукланови, најпознатијијеземунско-винчанскикојиусвакомсаставуМинистарстваимапомоћникаилизаменика. Науку у Србији и даље воде исти јуловци који су слупали више од 30 милиона долара у чувени циклонтрон у „Винчи” који никада није,нити ће прорадити. Више пута сам покушавао да у вези с тимразговарамс министром Божидаром Ђелићем, али без успеха. Најдаље сам стигао до секретараили шеф кабинета!На примедбу да желим да мупредочим негативан утицај владајућих кланова,реченоми је да је министар презаузет и да то није ништа ново јеркод нас у свакој области постоје кланови!
Шта би требало мењати? Као прво, посмењивати директоре института који су на том положајувише од два мандата; усвету је то много краће. Увести здраву конкуренцију с истим шансама за све, без дискреционих права помоћника и одбора. Развијати конкуренцију кроз стално отворене конкурсе за нове пројекте. Поделу пара обављатипо пројектима, а не по институцијама и клановима. Реформисати правила вредновања пројеката и истраживача, која су до апсурда формална, неадекватна и пренормирана. Основати трајни фонд за самоградњу истраживачких уређаја чиме се фактички, а не само на папиру,подстиче иницијатива, иновације и развој нових технологија. Преиспитати куповину прескупе увозне опреме и ефикасност њеног коришћења.
Редефинисати, такође, акцију градње станова, то се колико знам не ради нигде у развијеном свету (решава сеелегантно преко плате или бонуса за стан). Преиспитати оснивање новог центра за младе таленте, у нашим условима то би отворило нов простор за непотизам, махинације и манипулације, као и са становима.
Иако се министар већоградио од могућих критика, сматрам да је мудрије саслушати једну коректну критику него десет похвала.
Професор Универзитета у Београду