Nauka i tehnoloski razvoj su osnove svakog razvoja drustva. Poznato je da su zemlje sa najvecim stepenom razvoja ujedno i zemlje sa najrazvijenijom naukom. Danas su bogati oni koji mnogo znaju, a siromasni polupismeni i poluobrazovani. U bivsoj Jugoslaviji (i Srbiji) nikada nije bilo ekstenzivnog ulaganja u nauku uz finansiranje rada velikog broja istrazivaca. Kao posledica takvog stanja danas u Srbiji broj finansiranih istrazivaca sa punim radnim vremenom (covek/godina) nije veci od oko 5000.

Posebnu neodgovornost za razvoj nauke u Srbiji pokazalo je Ministarstvo za Nauku i Tehnoloski razvoj (MNT) u periodu kada je Ministar za nauku bio Dr Branislav Ivkovic. Tesko je razumeti da nije bilo sredstava ni za nabavku casopisa, ni za nabavku potrosnog materijala, niti za odrzavanje postojece opreme, a bilo ih je za pomaganje raznoraznih organizacija i institucija koje sa naukom nemaju dodira (FONAS-organizacija mladih za borbu protiv alkoholizma, narkomanije i sekti, a ciji je predsednik bio tadasnji Ministar Ivkovic), zatim za mnogobrojna sponzorstva kulturnih priredbi, opremanja kompjuterima i drugom opremom institucija u kojima se ne obavlja naucno-istrazivacka delatnost itd. Pored toga, MNT nije uspelo da okonca postupak oko donosenja novog zakona o naucnom radu, niti napravi novu strategiju naucnog i tehnoloskog razvoja (diskusija po oba dokumenta trajala je vise od 3 godine).

Zato su ocekivanja naucne javnosti od nove vlasti bila velika. Me|utim, sudeci po dosadasnjim rezultatima MNT prinu|eni smo da izreknemo veliku sumnju da ce se sa neodgovornom naucnom politikom najzad prestati. Za one koji ne znaju, naucno-istrazivacka delatnost u Srbiji se, prema vazecem zakonu, odvija kroz programe (ima ih ukupno 13). Navedimo samo najvaznije: program osnovnih istrazivanja i program istrazivanja u oblasti tehnoloskog razvoja; program obezbe|ivanja i odrzavanja opreme i prostora kao i program nabavke naucne i strucne literature.

S obzirom da su projekti iz prethodnog ciklusa okoncani krajem prosle godine, zakonska obaveza MNT bila je da blagovremeno (jos sredinom prosle godine) raspise konkurse za nove projekte. Posto to stara vlast nije ucinila, ocekivali smo da DOS-ovsko ministarstvo to odmah ucini. Umesto da raspise konkurs za nove projekte, ono je sredinom marta ove godine nalozilo institutima pisanje monografije o aktivnostima instituta i istrazivaca u proteklom petogodisnjem periodu (gotovo istovetne podatke Ministarstvo je vec dobilo krajem prosle godine kroz konacne izvestaje po projektima), ucenjujuci istrazivace isplatom zarada ako pomenutu monografiju ne kompletiraju u roku od mesec dana. Ni do danas nismo saznali cemu su pomenute monografije Ministarstvu posluzile. Nakon toga, MNT je formiralo strucna tela za pripremu tematskih celina za konkurs za nove projekte. Taj posao okoncan tako sto su zadaci i teme na kolima se i do sada radilo uvrsceni u tzv. "Prioritetne okvire".

U tekstu konkursa za projekte osnovnih istrazivanja, a koji je najzad raspisan krajem juna meseca, pojavilo se nekoliko novina koje su nas definitivno uverile u nekompetentnost osoba koje vode MNT Republike Srbije. Naime, prema definiciji UNESCO-a: "Osnovna istrazivanja su ona istrazivanja koja povecavaju opsti fond znanja, koja definisu nove oblasti ljudskih interesovanja i saznanja, ali koja nemaju ili ne moraju da imaju neposrednih prakticnih, odmah primenljivih rezultata". To je zadatak primenjenih, odnosno razvojnih istrazivanja. U konkursu MNT za projekte osnovnih istrazivanja kriterijum primenljivosti rezultata je odmah ispod opstih kriterujuma naucne opravdanosti, zasnovanosti, odnosno uskladjenosti sa tematskim okvirima. Stavise, u formularima za prijavu projekata traze se i potvrde nasih privrednih organizacija o zainteresovanosti za primenu rezultata OSNOVNIH istrazivanja. Posle primenljivosti, sledeci kriterijum je stepen originalnosti koji je potpuno besmislen jer naucno-istrazivanje ili je originalno ili nije naucno-istrazivanje. Sledeci kriterijum je cena projekta, a tek nakon toga naucna kompetentnost istrazivackog tima, odnosno rukovodioca projekta kao i opremljenost realizatora projekta. Takodje su potpuno nerazumljivi kriterijumi "rizik realizacije projekta" i "rizik primene rezultata" kod projekata osnovnih istrazivanja. Kao slag na gomilu gluposti dolazi rok od godinu dana za realizaciju projekata OSNOVNIH istrazivanja koji eventualno moze biti produzen na tri godine (vec decenijama se u Srbiji projekti Osnovnih istrazivanja ugovaraju na rok od 5 godina. U svetu je trajanje projekata osnovnih istrazivanja od 3 do 5 godina). Kogod se bavio naukom zna da od pocetka istrazivanja do objavljivanja rezultata u naucnim casopisima (i to pod uslovom da se postigne uspeh) mora da prodje bar godinu dana. Duzinu izrade magistarskih i doktorskih teza ne treba ni pominjati. Od MNT se ocekivala kreativnost u resavanju osnovnih problema srpske nauke, a ne u tekstu konkursa za nove projekte.

Najpre je neophodno prepoznati glavne probleme i potrebe nauke u Srbiji, a to su:

1.    Mali broj kreativnih istrazivaca, starost postojeceg istrazivackog kadra, njihova niska produktivnost i nemogucnost da zadovolje cak ni labave kriterijume kompetentnosti za rad na projektima MNT.
2.    Nedovoljna atraktivnost naucnih programa i naucnih institucija za najkvalitetnije i najkreativnije mlade istrazivace.
3.    Nedovoljna opremljenost naucnih instituta, neispravnost i zastarelost opreme.
4.    nedostatak naucne literature, kao i direktnog pristupa bazama podataka,
5.    problem vlasnicke transformacije instituta (koji od njih ostaju drzavni, a koji se privatizuju)

Ove probleme treba hitno resavati (po posebnom programu), a ne trositi vreme i novac za finansiranje studija o briketiranju uglja, izradi peci za grejanje na cvrsta goriva koje bi koristile kostice od sljiva, tresanja ili strniku (vidi intervju Ministra D. Domazeta u Glasu Javnosti od 23. jula 2001) ili proizvodnji energije iz biomase kao resenja za ublazavanje nestasice struje u Srbiji, jer su ti problemi, u naucnom smislu, odavno reseni.

Insistiranje Ministra Domazeta na trzisnoj orijentaciji srpske nauke je nerealno. Ne moze se od nauke ocekivati da se sada trzisno ponasa kad vec vise od 10 godina u Srbiji postoji samo jedan izvor za finansiranje nauke, a to je drzavni budzet. Ranije su postojala jos dva izvora (vojska i privreda). Ako drzava ne bude finansirala nauku 100% ona ce se ugasiti. Tek kad ulaganja u nauku dostignu 2-3% bruto nacionalnog dohotka i kad broj istrazivaca dostigne odre|enu kriticnu vrednost, odnosno kad sredstva po istrazivacu postanu dovoljna, moze se pristupiti usmeravanju nacnog potencijala ka odredjenom cilju i ocekivati od nauke da znacajno utice na tehnoloske tokove i razvoj drustva. Mi smo daleko od tih uslova i po broju aktivnih i kreativnih istrazivaca i po stepenu izdvajanja za nauku, a ne postoji ni definisan cilj. Za pokretanje i razvoj industrije potrebno je obezbediti investiciona sredstva i programe. Uloga nauke, odnosno programa osnovnih istrazivanja ce uvek biti stvaranje visokokreativnog kadra i razvoj novih tehnologija koje ce moci da se ukljuce i znacajno doprinesu razvoju industrije u celini.

Trenutni zadatak MNT je da zaustavi odliv i mladih i afirmisanih istrazivaca iz zemlje, kao i stvori uslove za dalji razvoj nauke. Zato treba prestati sa hocemo/necemo, jedna godina/tri godine, jedni projekti ce biti finansirani koeficijentom 1.5 ako su u 10% najboljih, a ostali projekti koeficijentom 1.25 ili 1.0, bice para samo za 50% istrazivaca ali ce tih 50% dobiti duplo vise i slicno. Usmeravanje, trzisno ponasanje i slicne zahvate, ostaviti za vreme kad nauka u Srbiji ponovo stane na noge. Rezultati koji su do sada postignuti u nauci su ostvareni u dobroj meri jer se drzava nije mnogo mesala ni usmeravala. Naime, i za vreme sankcija nije bilo dileme da li nauku usmeriti na trenutne potrebe. Jos i tada je zakljuceno da treba pratiti svetske tokove razvoja nauke i tehnologije.

Na kraju napomenimo da se stednjom na nauci ne moze napraviti nikakav efekt ustede ukupnog budzeta jer sredstva koja su predvi|ena za nauku iznose samo 1,2 % od budzetskih rashoda za ovu godinu (1997.g ona su iznosila 3%, a ranijih godina i 4.5 %). Sa tako malo novca nije moguce finansirati bilo kakav razvoj. Prema tome, to malo para treba sto pre usmeriti na programe predvi|ene Zakonom o naucno-istrazivackoj delatnosti.

Zoran V. Popovic